уторак, 23. јул 2013.

Извештај и пастирски утисци са Острога 2013

И ове као и многих ранијих година Српска православна Црквена општина Глогоњ, предвођена мојом маленкошћу организовала је Поклоничко путовање за Манастир Острог и остале Светиње у периоду 19. до 22. јула.

Као и раније било је пуно отказа али и нових пријава. Као и раније није испоштован рок барем пет дана пред Путовање за пријаве. Као и раније било нам је лепо, чак овај пут чини ми се најлепше, најпобожније и најрадосније. Кренућу редом.

Идеја о новом путовању родила се наравно још крајем прошлогодишњег. Термин је помало био условљен годишњим одмором нашег возача Верољуба Ћирјанића Ћире из Опова па смо ишли средином јула. На пут је кренуло 36 путника, рачунајући и мене, и то: 17 путника из Глогоња, 4 путника из Панчева, 3 путника из Чачка, 2 путника из Сефкерина, Баранде и са Врбовског, по један путник из Опова, Бежанијске Косе, Качарева, Дебељаче, Смедерева, и моја пастирска маленкост. После одслуженог молебна за Путовање кренули смо у петак 19. јула око 23 часа. Успут је ушло неколико путника (у Панчеву и Београду). Изузетно расположење појачали смо Ћира и ја непрестаним шалама. Од умора очи су ми се намах склопиле пред Јабуку а кад ме пробудио ударац у лежећег полицајца у селу Јабука смех се разлегао бусом на мој повик: "Ћиро заборависмо путнике, кад си брже стиго до Жаркова." Велико задовољство причинио ми је и полазак са нама Весне Геошев, Ћирине супруге. Мала жалост је била у томе недостатак десетак путника који су у више узастопних наврата ишли са нама. У Чачку су нам се придружили Александар Класановић, мој вољени старији сестрић (цео аутобус га је у току пута звао "сестриће"), Ђорђе Делић, син мог брата од стрица, и Никола Зечевић, њихов друг. За разлику од ранијих година трудио сам се после Златибора да не говорим пуно како би људи а и ја могли да одморе. Око шест ујутру стигли смо у манастир Милешеву, наше прво духовно одредиште.

У манастиру Милешеви на поклоњењу кивоту у ком су лежале мошти Светог оца нашег Саве, као и надалеко чувеној фресци Бели Анђео био сам приликом својих првих Поклоничких путовања манастиру Острог, неких 15-20 година раније. Тада осим храма и његове две светиње готово ништа нису запамтиле моје очи. Ни моје срце. Сада јесу. Итекако. Сам простор испред манастира је деловао изузетно, одавао утисак мира. Сређености. Хармоније. И надасве унутрашње лепоте. Унутрашњост манастира, његов порта још више. Само онај ко итекако брине о чупању корова греха из своје душе може онако да пази на цвеће као што пазе сестре манастира Милешеве данас. После фотографисања и краћег задржавања у порти зачусмо звона и уђосмо у манастирски храм. Поклонисмо се а моја маленкост уђе у олтар праћена побожним климањем глава игуманије и монахиња те велике светиње. Започела је Света Литургија која ће ми дуго остати у сећању, као и свима који су путовали са мном и били на служби, по изузетно лепом и складном појању, певању сестара за певницама. На половини Свете Литургије, негде после Херувимске песме, морао сам напоље како бих саставио посебан списак путника за оверу на граници у три истоветна примерка. Сетих се свог вољеног манастира Преображења у ком такође они који су на послушању излазе из храма у то време. После краћег предаха настависмо даље. Прглед докумената на граници трајао је кратко, чак много краће но што сам навикао. Уследио је кањон Мораче

Нема коментара:

Постави коментар